Sin moje rodice, prvačić, je rekao jednog dana kad je došao iz škole:
-„Bako, ja neću više ići u školu! Ja ću biti milicioner.“
Njegov tata je bio milicioner.
Moji prvi susreti sa milicijom je bio pozornik koji je operirao oko Pavliona i Zemaljskog muzeja na Marijin Dvoru. Mi klinci smo ponekad igrali lopte na malom travnjaku kod Zemaljskog muzeja. Na tom travnjaku su bila stabla kestena koji se mogu vidjeti u sceni pucnjave u filmu „Valter brani Sarajevo“ Naš pozornik bi se sakrivao iza stabala i čekao priliku da uhvati loptu. Onda bi je sa trijumfalnim smiješkom na licu probušio hemijskom olovkom. Mi smo bili „mala raja“ i imali smo plastične lopte. Pravi „fudbal“ je imala „velika raja“.
U neka su doba milicioneri postali policajci. Moji susreti sa policajcima je bio vezan za saobraćaj. Rado su zaustavljali aute sa stranim registracijama i pokušavali su naći nešto što vozač nema, a trebao bi imati. Pitali su za trokut, kutiju hitne pomoći, rezervne sijalice… Kad bi ustanovili da je sve u redu, razočarano bi poželjeli sretan put. Pri jednoj kontroli je policajac trijumfalno ustanovio da moja saputnica, majka moje tadašnje djevojke, nije vezana pojasom. Rekao sam da mi je to punica. Namignuo mi je, dao mi dokumente i poželio sretan put.
Sin moga brata je bio dugo vremena naša štafeta. Brat bi ga dovezao iz Francuske do Münchena, ja bih ga preuzeo i nas dvojica bi onda nastavljali za Bosnu. Putovanja su se znala jako otegnuti. Jednog ljeta smo posebno dugo bili na putu. Bile su jake vrućine, zastoji u Austriji, u Sloveniji svakih desetak kilometara naplatna rampa sa kamarom novčanica kao kusurom. Bili smo već jako umorni, nervozni i jedva smo čekali da stignemo. Negdje oko Maglaja iznenada iskoči policajac iz žbunja tako da sam ga skoro pregazio. Drugi policajac je bio iza jednog drveta i nišanio radarom na aute.
-„Vi se prilično žurite. Ovo će biti skupo“- reče policajac.
-„Znam da sam malo pretjerao. Već smo 12 sati na putu i u mene mi mali je već postao nervozan. Hoće baki i dedi. Poželio ih.“
Policajac zaviri u auto i pogleda isprepadanog i u znoju okupanog Alanna.
-„Vas dvojica sami putujete?“
-„Ma da, bili su veliki zastoji, nemamo klimu…“
Policajac pogleda još jednom Alanna, počeša se po potiljku i reče:
-„Znate šta. Naplatiću vam malu kaznu a vi kupite malom sladoled i vozite polako. Iza slijedećeg sela je opet jedna kontrola pa pazite.“
U slijedećem selu sam kupio Alannu sladoled i mi nastavismo polako dalje. Na izlazu iz sela je bila policijska zasjeda. Dok smo polako vozili pored njih Alann im je umazan sladoledom mahao.
I policajci su njemu sa smješkom mahali.
Neueste Kommentare